Постови

Život.

Buđenja mi dođu kao ponovni ulazak u košmar. Iznova i iznova, svakog jutra ista priča. U pepeljari cigareta dogorela do pola, ni ne sećam se da sam zapalio pred spavanje. Ne znam ni šta me je jutros probudilo. Valjda ova prokleta muva koja ne silazi sa mene. Sinoć sam hteo nekom nešto oprostiti. Više se ne sećam ni šta ni kome, al znam da sam hteo. Jebeš ga, nisam stigao, san me prevario. Praštanje je super stvar. Kad nešto oprostim, valjda se samo tad osećam kao čovek. Izgleda da samo tad obratim pažnju na to. Još gore, ispada da ljudi moraju zasrati nešto da bih ja bio čovek. Kada bi mi sve u životu uspevalo kao praštanje, gde bi mi bio kraj. Ili bar kada bi mi uspevalao kao što uspeva trava ili ove proklete muve. Na sve su otporne. Udariš je, padne, misliš gotova je, ne prođe par minuta, ona gadura ponovo leti. Možda nije ona, možda je neka druga, svejedno ih ne možeš prepoznati koja je koja. Isto je i sa ljudima i praštanjem. Ne mogu da pohvatam kome sam šta oprostio. Možda opra...
1 коментар
Прикажи све

Odlomak 2

Nedelju dana mi se Anja već ne javlja. Hodam ulicama kao zombi, a ni na poslu, ni kod kuće nisam ništa bolji. Firma mi je i dalje u blokadi. Prokleti Italijani nikako da mi uplate poslednju ratu. Vidim i da su radnici nervozni što im kasni plata. Razumem ih. I sam sam takav da bih išao okolo i ujedao. Vera je čini mi se već mesec dana u PMS-u. Ubila bi me samo pogledom da može. I nju razumem. Danima ne progovaramo ništa čestito, samo se svađamo. Decu vidim toliko kao da sam im komšija, a ne otac. Prođem kroz kuću, prođem pored njih i tad se samo sretnemo. Bože, ima li kraja ovom mom ludilu? Otkad sam sreo Anju u onom kafiću, moj život je postao takav kao da ga je neko uzeo i okrenuo naopako. Bolje da sam to veče sleteo autom u neki kanal kada sam krenuo u grad nego ovo što mi se dogodilo da uletim glavom pravo u ludilo. Bolje bi bilo, čini mi se da bi manje bolelo. I umesto da sad vratim stanje u normalu, kad znam sve ovo, ja razmišljam o Anji i zašto mi se ne javlja....
Постави коментар
Прикажи све

Još jednom.

Milion puta sebi ponovim da neću da se pravdam, al` ne vredi. Normalno bi bilo da sam sve ovo proživeo o čemu pišem sad u knjizi? A nenormalno je da sam to samo zamislio i kroz virtualu pokušao da se unesem u celu priču ne bih li što bolje umeo da osetim o čemu bih trebalo da pišem? I još gore, ja bolesnik kojem je jedini cilj bio da se što više unese u ulogu glavnog junaka o kojem piše, a ne onaj koji je, kako sad ispada, to hteo stvarno i sad se ljuti što to nije realnost? Bilo kako bilo, o tom nekom nema ni slova u knjizi, i to je ono što je bitno. Zahvaliću se još jednom prijateljima koji su mi puno toga ispričali o BDSM svetu, kako to funkcioniše, ispričali svoje doživljaje i svoje osećaje koji ih zapljusnu kad zakorače iz običnog u taj svet. Bez njihovih iskustava, teško bih razumeo ljude koji žive taj neki život, samim tim ne bih znao ni da pišem o motivima glavnog junaka. Zahvalan sam i ovoj koja se ljuti sad što to nije stvarno i onoj drugoj prijateljici koja se ne ljut...
Постави коментар
Прикажи све

Nemam nepijatelja.

Nemam ja drugih neprijatelja osim sebe samog. Imam neke koji me mrze, nepodnose ni moj lik ni moje delo. Razumem ih donekle. Ni ja nisam zadovoljan svojim likom, a nekih svojih dela se užasavam. Imam nekih koji mi i zavide. Budale. Zavide nekom kome je kada ga je video, Bog rekao "Ti ćeš biti baksuz" Imam nekih i koji me stalno osuđuju. Ne znam gde su požurili sa osudom, ja još nisam napravio sve gluposti u ovom životu. Imam i onih koji bi radije da me nema. Njih takve ponekad doživljavam kao istomišljenike. Imam i nekih kojima sam trn u oku. I takve razumem, čitav život upadam u neka sranja. Imam i onih koji su potpuno ravnodušni prema meni. Takve mogu reći da i volim, takvi bar ne mogu postati bezdušni. A najviše imam onih koji misle da sam lud. Pa, normalno da misle tako jer samo lud čovek može pisati normalno o svojim ludostima. Imam i prijatelja, nije da nemam. Sam Bog zna zašto me vole i trpe. Valjda im je taj isti Bog dao previše dobrote i veliku du...
Постави коментар
Прикажи све

Odlomak

Opet sam izašao ranije sa posla. Prokleta Anja, ne mogu više ni da mislim o poslu jer stalno mislim o njoj. Kakav sam ja baksuz. Bog mi dade sve što je mogao da mi da i ja opet nezadovoljan. Idem da se napijem, da viski izgura ovu konfuziju u mojoj glavi. Nadam se da je kod Simketa prazno u lokalu, samo mi još treba neko da mi drobi za stolom o svojim problemima kad i mojih imam dovoljno za tri života. -Zdravo Simke, daj mi jedan dupli sa ledom, i odmah se pripremi da sipaš sledeći. Usran je ovo dan dobri moj Simke, usran baš kao i ja u poslednje vreme. -Pa, gde je zapelo prijatelju? Ajde glavu gore, znaš kako je meni otkad je Sofija pokupila decu i pobegla sa onim Grkom, mater mu. -Znam. E, moj druže, bar da sam ja pobegao sa tim Grkom, svima bi bilo bolje. -Hahahaha. E, volim taj tvoj smisao za humor. Prvo piće ja častim! Nego, pričaj šta je to tako teško kod tebe? -Ja! Ja sam težak. Imam sve što bi drugi da imaju, al sam proklet moj Simke, proklet sam kao ona avlija, z...
Постави коментар
Прикажи све

Borba protiv samog sebe.

Слика
"Priča o Darku, čoveku za kojeg bi svi koji ga znaju rekli da je srećan. Promatrajući ga, dolazili bi do zaključka da je više nego zadovoljan u životu. Divna porodica, prelepa supruga, dvoje zlatne dece. Posao kakav bi svako poželeo u ovo teško vreme u kojem ljudi jedva preživljavaju. Međutim, Darko je sve samo ne zadovoljan. Njegova tamna strana je njegova potreba da bude ona druga svoja krajnost. U prvoj, on je taj koji drži sve konce u svojim rukama, dominira i na poslu i u porodici, sve se vrti oko njega. Ova druga kojoj teži kroz svoju fantaziju je skroz suprotna. Čitava priča je zapravo borba čoveka sa svojim anđelima i demonima. Kako se u njemu pojačava ta potreba za onom drugom krajnošću, tako i Darko kreće hrabrije ka osvarenju tog sna koji dugo lomi njegovu javu. Razvod njegovih roditelja, bolest u koju upada njegova majka i nemogućnost da joj pomogne, samo još više guraju njega ka toj drugoj strani. Upoznaje Anju. To doživljava kao šansu da sve svoje demone...
1 коментар
Прикажи све

Samo je voli.

Kada bi se muškarci trudili da vole ženu onoliko koliko pokušavaju da je razumeju, žene bi bile daleko srećnije. Nije mi jasna potreba da moraš razumeti ono što voliš. Ja na primer ne razumem note, ali ono što dobijam zahvaljujući njima, muziku, to obožavam. Isto je i sa ženama. Šta ima da razumeš njene note ako na kraju dobiješ ljubav? Pusti ti njene PMS-ove, njene hormone i njena emotivna pražnjenja. Mozak nam nije isti, tela pogotovo. Ne možeš očekivati da kod nje sve funkcioniše kao kod tebe. Kad joj se vrišti, pusti je neka vrišti. Pusti je da urla, da peva, da komplikuje, da se smeje i da plače kad god joj ta potrebe dođe. Nemoj je pitati šta joj je jer ni ona sama to ne zna. Pogotovo joj ti nemoj određivati dijagnozu da je luda ili nedojebana. Da joj se jebe ona bi se jebala, znači nije to u pitanju, tako da sa tim kretenskim zaključkom o nedojebanosti samo pogoršavaš stvar. Moraš da shvatiš da su žene daleko emotivnije od muškaraca. Takođe i to da imaju pamćenje...
2 коментара
Прикажи све